LEK
ZA SRCE OD ČELIKA
Nekada
davno...
Baba
Jaga je bila sasvim mlado i prelepo devojče. Živela je u poslednjoj
kućici u selu, tik do šume lešnika. Rano je ostala siroče;
roditelji su je dobili pod stare dane, i već sa petnaest godina
ostala je sama na svetu. Uglavnom je boravila u šumi, družeći se
sa drvećem i ostalim šumskim rastinjem, i sa životinjicama...a
naročito vevericama. A najviše je volela da jede šumske bobice i
lešnike.
Živela
je od predenja vune, tkanja i šivenja; bila je jako vešta u tome. A
tkanina koju bi ona isprela i izatkala, zadobijala je čarobna
svojstva. O tome se uveliko pričalo u selu – ne samo što je
izgledala čudesno, nego je zaista i imala takvu moć. Da štiti od
uroka; da zadobija devojačka srca; da usevi dobro rode....Devojka
kao da nije bila svesna toga; ali je uvek imala posla, i seljani su
neprestano iskali da im načini ovo ili ono....tim svojim zlatnim
ručicama.
A
kad god je mogla, bila je u šumi, brala lešnike i hranila veverice.
Nije
čudo što se u nju zagledao šumski demon, Lesnik. Nevidljiv i
nečujan, kretao se za njom ne ostavljajući senku; istina, nekada
joj se činilo kao da je neko promatra; ali u šumi je bilo toliko
živog sveta! Lesnik je bio opijen njenom lepotom. Zakleo se sebi da
će devojka jednog dana – što pre – biti njegova.
Utom,
jednog dana, baš uoči samog proleća, u kolibicu na kraju sela udje
naočit naručilac posebne robe. Mladić je bio plećat, visok,
razbarušene crne kose, otmeno obučen, sve u svilu i u kadifu....a
iz crnih očiju su mu sevale varnice.
Zovu
me Simargl
– rekao je svojim baršunastim baritonom.
Naručio
je tri košulje od mlade tkalje: da isprede predivo koje je doneo, da
izatka tkaninu, potom da ih sašije.
Doneo
je neko specijalno runo, nekoliko džakova, svo svilenkasto, i
blistavo belo. Devojka je prvi put u životu videla tako nešto. Šta
je ovo?
- pitala je. To je runo jednoroga – rekao je mladić. Nije mi
dozvoljeno da ti posao platim novcem; zauzvrat, daću ti rog
jednoroga...reče oklevajući. Ona ga pogleda jednim dubokim
pogledom, malko pocrvene i reče: pristajem.
Treba
da bude gotovo za tri nedelje
– reče naručilac.
Runo
je ubrzo bilo ispredeno u svilenkastu blistavu nit, izgledala je
poput munje ispredena na preslici. Počela je da tka platno....i za
sve vreme tkanja osećala je neku čudnu toplotu, pucketanje i
elektricitet koji je dopirao od materijala... Platno je imalo magičnu
moć da zaštiti biće koje ga bude nosilo od svakoga zla; da po
želji učini nevidljivim, i neodoljivim za suprotni pol. Ali to
devojka nije znala...Mladiće je uskoro došao radi uzimanja mera za
krojenje košulja. Sa sobom je poneo ića i pića i svakakvih
đakonija....
Ostao
je tri dana i tri noći.
Za
to vreme šumski demon Lesnik potamneo je od jeda i besa. Namah je
sva šuma opustela, a skvrčeno i požutelo lišće je opalo. Navukla
se neka tamna, skoro crna magla, kao od čađi nad leskama. Pozvao je
k sebi Karakondžulu i podsetio je da mu duguje uslugu...ona, kao da
se obradovala kada je čula o čemu se radi, kezeći se svojim krivim
šiljatim zubima i radosno trljajući ruke sa ogromnim kandžastim
noktima. Za par sati donela mu je dva specijalna kolača na srebrnom
tanjiriću. On htede da podigne jedan, ali ona ga brzo spreči; Ne
diraj,
reče - smejući se poput hijene; i
samo mirisanje je opasno...hehe.
Ostavili su kolače na dovratku, i sakrili se iza goleme stene koja
je natkrilavala obližnji zdenac.
I
čekali...
Tek
u zoru su se vrata otvorila. Prvi je izašao Simargl, sav blistav i
raspoložen. Bio je obukao jednu od novih košulja. Iza njega se
ukazala devojka, u prelepoj haljini boje divlje ruže....mladić se
okrenuo ka njoj i njih dvoje su se strastveno poljubili.... Činilo
se da se nikada neće razdvojiti.
Lesnik
je nervozno čupkao svoju kozju bradicu.
Ah...kao
da je poljubac bio poslednji!
Opijeni
jedno drugim, nisu videli dalje od svog nosa. Nisu videli
upropašćenu, bolesnu šumu; ni tešku neprirodnu maglu koja se
nadvukla nad njom. Na nesreću, ono što su spazili bili su kolačići
na bleštavom srebrnom poslužavniku; mladić se saže i uze ih. Kako
pažljivo!- reče
i pruži jedan kolačić voljenoj, a drugi stavi u svoja usta.
Mladiću
nije bilo ništa.... Ali devojka, devojka je pala uz krik i ostala da
leži kao mrtva...Nešto nije u redu; pomisli Lešnik, ovo nije
trebalo da se desi....samo je trebalo da se mladić pretvori u
grdobu; okrete se da potraži Karakondžulu radi objašnjenja, ali
nje već nigde ne beše...
U
medjuvremenu se devojka strahovito menjala; njeno prelepo telo
preobrazilo se u zgrčeno i ružno telo stogodišnje starice. Skupila
se, smežurala i požutela; kosa joj se proredila i
posedela...uglavnom zadobila je obličje po kome i znamo baba Jagu.
Jedino
su joj oči ostale iste, tamne kao dva noćna jezera.
Uzalud
je Simargl pokušavao da poništi čini, ništa nije uspevalo. Na
kraju se pretvorio u svoje pravo obličje, u Zmaja i probao čak sa
Zmajevskom magijom...
Tako
su na tlu, ispred kućice sada bili ružna baba Jaga i strašni
zlatni, ognjeni Zmaj.
Baba
Jaga se odvuče do zdenca i zagleda u sopstveni odraz.
Okrenu
se Simarglu i reče mu: idi
i ne vraćaj se nikada više. Želim da me pamtiš kakva sam bila, a
ne šta sam postala.Ako se ikada budem ponovo preobratila u svoje
pravo lice, dunuću u rog...i ti ćeš doći.
Ako
ikada nađem način da ti pomognem, doćiću i pre toga
– reče Zmaj plačući. Zmajeve suze padajući do tla pretvarale su
se u male rubine....
I
devojka-baba gorko zaplaka. Suze padoše u zdenac; suze besa, mržnje
i kletve, i otrovaše i zagadiše tu malu reku...a kasnije i svu vodu
na planeti.
Ona
prokunu onoga koji je to uradio, i svo njegovo potomstvo, i kletva
pade neumitna i reska poput oštrice sekire po deblu. Od toga dana
sva šuma neizbežno umire...do današnjih dana.
Srce
joj se premetnu u srce od čelika.
Na
Zemlji sada imamo zatrovanu vodu i umiruće šume... dok se mržnja,
bes, i bezosećajnost ne preobraze u prihvatanje, radost i
saosećanje.
Verujem
da Simargl još uvek traga.
Sve
dok ne pronadje čudotvorni lek da se čelično srce premetne u
ljubav
